DALA SAM BOSNI SEDAM SINOVA
_______________________________________________

Ne znamo da li ce o njoj neko ispjevati pjesmu kao sto su ih pjevali o nekim  majkama iz nekih tamo ratova, ali evo nudimo zapis o Redzibu, Halimu, Zekerijahu, Ferhatu, Ismailu, Ibrahimu i Jasminu. Njih sedmericu majka je vodila kroz zivot i jednog po jednog poslala Bosnu da brane

Do sela Bukve,nadomak Viteza ovih predramazanskih dana moglo se doci automobilom a oni kojima nije nuzda najbolje je da ne idu nikako osim ako zato nemaju vazan razlog kao sto smo ga mi imali. Snijeg je bogato umotao putove i sume opcine Vitez. Nas vozac Fadil, onaj sto je poosan na svoje rane i Almu, svaki cas je, naviknuto izlazio, puzio, vezivao lance, a oni su iznova pucali...deset metara naprijed, pa sve ispocetka. Uz aksamski ezan bili smo nadomak Bukvi.

-Moze li se do Halimine kuce sici? – pitao je Fadil djecake zabavljene u igri.
-Moze, moze! I nase auto je poletjelo ka podnozju sela. Prvi aksam se natkrilio nad ostatke neceg sto je valjda nekad bilo kuca.
 -Hajte, dico, bujrum. Kako ste uspjeli doci? –govorila je zena zadjenutih  dimija, s naramkom drva u ruci i iznenadjenim glasom – otkud neko u to doba i to bas njoj. Lice jos nismo razaznali.
-Evo, majko, dosli novinari da te vide – Fadil ce.
-Hocete li kucu razglidati? – pitala je Halima.

A od ''kuce'', kako ju je s ponosom nazivala, ostala je pokoja krovna greda i dio zidova, nakon sto je prije godinu i par mjeseci direktno pogodjena. Htjeli smo slikati a nismo imali sta. Onda smo usli tamo gdje je ova zena boravila i zvala to takodjer kucom. Bio je to prostor u mirnija vremena namjenjen za podrum. Duga, iako osvijetljena, tamna neomalterisana prostorija, zacepljena dekama i komadima najlona. Dva pohabana otomana, cerade, starinski dolap, dio kredenca i tis sporet, koji je vec dao svoje, sacinjavaju skroman inventar.

Htjeli smo napraviti zapis o majci i sedmerici njenih sinova koje od pocetka prati u borbu. Zatekli smo majku samu. Sinovi su bili na branicima Bosne. Redzib, Halim, Zekerijah, Ferhat, Ismail, Ibrahim i Jasmin. Njih sedmericu majka vodi kroz zivot. Dvadeset i jednu godinu, od kada im je umro otac, Halima se brinula o njima sama. Hranila ih, skolovala, ucila cestitosti i postenju i - aprila 1992.godine – jednog po jednog ispratila na visocko ratiste. Sama im je imena birala, stara muslimanska; neka... Najstariji je Redzib, 1959.godiste, a najmladji Jasmin, zovu ga Popaj, 1975.godiste.
-Bi tesko sto mi odose. Sta cu? Od pune kuce, ostala sam sama sa jednom od snaha, kcerkom i dvoje unucadi. Al' neka. Mnogi su mi govorili da su otisli u Visoko zbog brasna. Ama, jok, hotili su ovu zemlju cistiti od gamadi. Ferhat mi je kazu prvi metak na visockom ratistu prema cetnicima ispalio. Tesko mi jest bilo ali sam obikla. Bog mi ih Dragi cuva. Bi nekad reci i ''ostanite ni drugi ne idu''. Al' neka, Allahov je to emer. On najbolje zna...

Halima Vapura i njezinih sedam ''ljiljana'' rijetko su na okupu, bas kao i ovih predramazanskih dana. Kad dodju, majka kaze, tihi su, ne pricaju, ne zale se. Trojica su s njom, Ibrahim, Ismail i Jasmin a ostali povise, blizu.
-Kad ih ispratim, pa potom me neko zovne po imenu, sva pretrnem. Namah pomislim: Evo nesto se zbilo. I kad neko tek nako priupita za njih, ja ziva umrem. Osluskujem, ocekujem, eto ti... Tako mi dani nekako prolaze. A sve je to u Allahovim rukama.

  Kad je rat krenuo, iz sela ih je poslo dvadeset. U tom broju – i njih sedam! Mnogi su ih podozrivo motrili iza zatvorenih zavjesa. A kada su ustase napale Bukve, oni su se ponosno vratili. Ovaj put kao oslobodioci. Docekali su ih otvoreni prozori. Kuca Vapura bila je na samoj liniji. Dvadeset metara ju je samo dijelilo od prvog rova a Halima je i tada bila u njoj. Bila je sigurna u svoju dicu, u svog Fadana. Dok je pucalo znala je da su to nasi i nije se plasila. Sad je ponekad bude strah. Ne puca se a samo par stotina metara je drugo selo, hrvatsko; odatle su pucali. Jasmin je bio i najmladji i prvi ranjenik na Bukvama. Nije bio ni punoljetan. Ranili su ga dok je nosio hranu svojim suborcima. Halimi to niko ni kazao nije.
-Kada sam se obratila za pomoc, rekli su mi: Ko ga je slao!? Kada je doso iz bolnice, niko mu ni vrata otvorio nije a kamo li da je upitao: Kako ces ti, zeno, mores li ti? Jok. Nisam mu ni u bolnicu otisla jer me niko ni odvesti nije htio.

Jasmina smo usput sreli. Lijep momak, rumen poput jabuke. Pomogao nam je da izvucemo auto navrh Bukvi. Ostala braca su u 312. i 325. brigadi te sirom ratista 7.korpusa, ustrajni u nastojanju da ovu borbu uzdignu do pobjede. Majka nejma njihovih slika. Kaze, sve su po brigadama na vojnim knjizicama.
I poslije ovih detalja, od kojih vam zastaje dah i otkine se molba i zelja da Svemoguci pozivi ovu majku i njenu sedmericu bosnjackih gazija, slijedi suocavanje sa onim nasim znanim paradoksom. Fadil nam je to pricao dok smo isli Halimi a i prijatelji njenih sinova koji su nam pomagali da se probijemo kroz snijeg.
-Halima je najsiromasnija zena u selu i nikome nije jasno od cega zivi.
Medjutim, dodaju i to – kod nje se vazda kahva moze popiti!

-Od cega se zivi – to zna moja dusa. Da je bilo jesti, bilo bi lahko. Ja, snaha i kcer mi Alija, sto joj je muz poginuo, i ova dva maksuma znali smo danima nista ne okusiti. Znali smo nekad kuhati kukuruze i jesti. Molili smo barem malo iz kuhinje da nam nesto daju, ali nista. Ova mala Alijina, babo joj sehid, u skolu ide, a obuce nejma. Nekad su znali u Brigadi dobiti brasno a nekad i mekinje. Sto je daje, dobro je. Sreca je kad hljeba ima.
Skinuli su je sa Merhametovog spiska. Niko ne zna ko je to uradio. Kao penzioner, Halima je dosada samo jednom primila paket a njena mjesecna primanja su 2,5 DM.
Halima, tako, dane provodi u kuci bez kuce, u svojoj sirotinji i gordosti. Mozda je ona drugo ime za hrabrost i sabur. Sinove joj nisu htjeli ni dana osloboditi vojnickih obaveza da to kuce poprave.
-Allaha mi, da mi najlon dadose, da pokrijem ovo sto je ostalo, ne dadose mi.
Iznenadili smo se da Halima nejma ni krave ni bilo koje druge zivine. A selo je to. Rekla nam je da ih nejma cime hraniti, pa ako pati insan – neka ne pati hajvan. Drva ima. Bukve su to. Ono malo sijena je prodala i kupila brasna. Ramazan je docekala s jednom vrecom. A ostalog, nismo sigurni da je bilo. U brazdama njezinih prerano stvorenih bora naziralo se nesto srece. Ako niko ne dolazi, dolazi uvijek drag Musafir – Ramazan.
-Hvala vam sto ste dosli. Ama da je i meni ljiljan dobiti, da mi ga je na prsa staviti, pa da vidi narod kako sam se ja borila. Valjda sam za sedam sinova jedan ljiljan zasluzila.